Dva Bojana i jedan Nenad uveravaju kako nema potrebe da brinemo "jer u Vojvodini ne postoji separatizam". Prosto čovek ne može da se ne seti legendarne replike Taška Načića iz filma "Ko to tamo peva", kada uverava Paju Vujisića da mu je puška zakočena, a sekund kasnije probuši krov na autobusu.

Dogovorno razgraničenje Srba i Albanaca je rešenje za koje su se mnogi zalagali. Velika prednost ovog rešenja je to što bi se ono utanačilo na osnovu istorijskog dogovora dva naroda – srpskog i albanskog, a mnoge države Evrope uključiv i Rusiju podržavaju ovakav obrt.

Što se stubova tiče, čini mi se da je potrebno prvo napraviti čvrst domaći privredni stub (temelj), zatim, stub socijalno odgovorne države i stub pravne države. Tek mnogo dobro umreženih domaće-spoljnih stubova predstavlja mogući dobar temelj kuće zvane Srbija. Za to je potrebna politička volja. Ima li je?

Ukoliko nacionalno orijentisana opozicija želi da bude ozbiljna alternativa vladajućem bloku, ujedinjenje mora ostvariti što pre. U tom slučaju, opozicioni front bi, formulišući zajedničku platformu izlaska iz ćorsokaka, mogao probuditi dobar deo građana iz apatije i beznađa.

Svi potencijali državne i gradske uprave i javnih preduzeća uključeni su u ovu lokalnu kampanju. Sredstva se ne biraju, jer najvažnije je da se Demokratska stranka i koalicija koja je na vlasti dokažu da su i dalje dominantna i funkcionalna politička snaga ne samo u ovoj opštini već i u celoj zemlji.

Tvrdnja o evropskom karakteru Vojvodine nije tačna, već takav evropski karakter poseduje cela država Srbija – u kojoj su zakonom zaštićena sva ljudska prava njenih građana. “Vojvođani“ su građani države Srbije koja je članica UN, demokratskog uređenja i u kojoj građani slobodnom voljom biraju predstavnike.

Slanje tzv. ekonomskih ambasadora upućuje na stvaranje kvazi-diplomatije. Ozbiljno je pitanje da li u diplomatsko-konzularna predstavništva direktno mogu biti „lansirani“ veliki poljoprivrednici ili uzorni direktori.

U ovom trenutku krećemo se naravno ka Evropskoj uniji. I to ne samo ka EU, već ka onoj tvrdoj, američkoj struji unutar Evropske unije. U jednom trenutku izgledalo je da ćemo biti bar uz obe, međutim ponovo smo vraćeni i ujarmljeni kao kakvi dobri politički volovi.

Nisu li građani Srbije, svojim divljenjem za patrijarha i njegov život, jasno stavili do znanja šta misle o sistemu koji nam se nameće, a u kome „svako gleda samo svoj interes“ i u kome je vrhovni moralni zakon „bespoštedna borba za opstanak“?