Kada je, pre nekoliko godina, počeo rat Kurira i nekih drugih štampanih medija sa ministrom Mlađanom Dinkićem, ali i nekim drugim najvišim funkcionerima u Srbiji, sasvim je bilo jasno da će žrtava biti na sve strane. Tako smo došli do današnjeg Dana D. Od ishoda glasanja strahuju svi.

Kada dođe vreme da se obaveste gledaoci RT Vojvodine o sutrašnjem vremenu, na ekranu se prikaže karta Vojvodine sa nazivima većih gradova i animiranom kišom ili suncem. Kiša pada samo do Save i Dunava a sunce sija samo iznad Fruške gore.

Ono što se ovih dana dešava moglo bi, takođe, da se dovede i u vezu sa skretanjem pažnje sa procesa decentralizacije na Kosovu, u čemu su mnogi Srbi sa Kosova videli svoju jedinu šansu za ostanak.

Predlog zakona o informisanju predstavlja korak više po svojim represivnim odrednicama. Šta ako se ispostavi da je poput Vučićevog zakona informisanju, za koji mnogi smatraju da je bio „zakon o Dnevnom telegrafu“, ovaj novi bude „zakon o Kuriru“?

Stvar je tako postavljena da se Srbija dok „grabi“ ka EU, a pošto se zna da neće tek tako priznati novu državu, konstantno suočava sa nametnutom i „neizbežnom stvarnošću“. Svaki novi ugovor koji državu približava Evropi potpisuje se sa Srbijom bez Kosova i Metohije.

Umesto kupovine vremena, loših kompromisa i kratkotrajnog obezbeđivanja podrške Vladi, Predlog zakona o izborima i ovlašćenjima nacionalnih saveta treba izmeniti i uskladiti sa Ustavom.

Aktivisti stranačkih podmladaka ne pokazuju nikakvu inicijativu, smelost ili utopističku privrženost političkim idejama, što bi moralo da bude glavno obeležje mladih ljudi. Umesto tog prometejskog pristupa politici dobili smo klonirane predstavnike stranačkih oligarha.

Dobrica ili Latinka - to nije i ne mora biti jedini srpski izbor. Ta dilema je lažna, kao što je lažna i podela koju Druga Srbija unosi u naše društvo. Ne postoje dve Srbije. Postoji samo Druga Srbija, kao ideloški bunker iz koga se puca na sve što se napolju kreće.

Učestale posete sve jasnije ukazuju da će Srbija u ovoj geopolitičkoj stisci pokušati da zaigra na kartu nesvrstanih. Usudio bih se reći, za Srbiju danas gotovo da i nema drugog puta – sem „trećeg puta“. I to kako na unutrašnjem, tako i na spoljnopolitičkom planu. Što pre to svi uvide, biće bolje za sve.

Pitao bih gospodina premijera zbog čega su u njegovom cenovniku novinarske greške 50 miliona dinara skuplje od grešaka policije, zdravstva, sudstva, ministarstava? Da li su kobnije? Tragičnije? Odnose više života?