Pokrov Presvete Bogorodice i Rusija

Dragi čitaoče, 14. oktobra je u Rusiji obeležavan veliki crkveni praznik Pokrova Presvete Bogorodice. Njega slave prevashodno pravoslavni Rusi i to kao jedan od velikih praznika. Slavi se uvek 1. oktobra, po starom, to jest 14. oktobra po novom gregorijanskom kalendaru. U osnovi ovog praznika leži predanje o javljanju Bogomajke u Vlahernskom hramu u Konstantinopolju 910. godine. Konstantinopolj je bio je bio u opasnosti, jer je te godine Vizantija vodila rat sa Saracenima koji su bili muslimani i vernici su se u hramu molili upravo za spas grada.

Po predanju, za vreme svenoćnog bdenja u nedelju, 1. oktobra 910. godine u prepunom Vlahernskom hramu se u četiri sata ujutro, iznad vernika, hodajući kroz vazduh, javila Bogorodica. Obasjana nebeskom svetlošću, okružena anđelima i u pratnji svetog Jovana Krstitelja i svetog Jovana Bogoslova počela je u suzama da se moli za prisutni narod. Zatim je sišla pred oltar i nastavila da se moli. Molila se gospodu Isusu Hristu da primi molitve svih ljudi koji prizivaju ime njegovo i koji se mole za zastupništvo njeno.

Po završetku molitve je sa svoje Prečiste glave skinula blistavi pokrivač koji se sijao poput munje, i raširila ga nad narodom, kako bi ga zaštitila od vidljivog i nevidljivog neprijatelja. Čudesni žutozlatkasti iskričavi sjaj Pokrova je obasjavao narod u hramu sve dok je Presveta bila u njemu. Kada je ona otišla, Pokrov je postao nevidljiv, ali odnevši ga sobom, ona je onima koji su ostali ostavila svoj blagoslov. Ovo sjajno javljanje Bogomajke, molitva u hramu i rašireni Pokrov nad vernicima dalo je snagu narodu da se sabere i pobedi Saracene.

Nije tačno poznato kada je u Rusiji počeo da se obeležava ovaj praznik. Neki istoričari više pretpostavljaju nego što tvrde da je ovaj praznik preuzet direktno od Konstantinopolja, ali većina povezuje ovaj praznik za ime kneza Andreja Bogoljubskog, koji je čitajući Žitije Andreja Jurodivog odlučio da se slavi praznik Pokrova Presvete Bogorodice i nadahnut događajem opisanim u Žitiju knez Bogoljubski je odredio taj dan za praznik objašnjavajući: ''Kada ovo čuh, pomislih: kako da ovo strašno i milosrdno javljanje ostane bez svog praznovanja. Htedoh da ne ostane bez praznika sveti Pokrov tvoj, Preblaga''.

Može se reći da su se u Rusiji počeli podizati hramovi u čast Pokrova Presvete Bogorodice brzo nakon događaja u Vlahernskom hramu. Već u 12. veku, 1165. godine, podignut je unikatni, neponovljivo lep, belokameni hram Pokrova na Njerli. On je zbog svog arhitekturnog savršenstva poznat u celom svetu. Njegove proporcije, ukupni izgled, ornamenti i mesto na kome se nalazi (veštačko ostrvo) su predmet stalnog proučavanja i divljenja. Potpisnik ovih redova je imao sreću da bude na mestima gde je vladao i stvarao knez Andrej Bogoljubski i da se divi lepoti zdanja podignutih za njegove vladavine. Međutim odlazak do hrama Pokrova na Njerlji je nešto što se ne da tako lako opisati. Autobus se zaustavlja na magistrali, ali ''negde u polju''. Onda pešačite dovoljno da to nije ni premalo, ni premnogo.

Pešačite kroz rusko valovito polje i pitate se pa gde li je ta lepota, o kojoj ste čitali i slušali. I ma koliko da ste je iščekivali, ona – lepota se pojavljuje kao iznikla iz zemlje i vi zastajete, kao ukopani, jer je pred vama hram kakav niste videli. Kao bela, kamena sveća usred zelenog polja. Lepota se ne može sakriti ni od oka stručnjaka, ni od oka laika. Zaboravljate na vreme, i tek kasnije shvatate da je ovo remek delo arhitekture napravljeno u doba nepostojanja tehnike, u savremenom smislu reči i da je napravljeno usred polja, među rečnim rukavcima, na terenu, koji je opšte poznat kao ''mekan'' i težak za postavljanje jakih temelja.  

Da! To je ta Rusija, koja se iskazuje na uvek novi i neočekivan način. To je ta potvrda o duhovnosti, darovitosti, požrtvovnosti i dubini ruskog čoveka, čija dela, neizmerne vrednosti i lepote možete videti i u carskim prestonicama i u širokom zelenom ruskom polju. To je ruski čovek – vernik, koji Bogorodicu smatra zastupnicom svoje otadžbine i koji će i dati život za veru i stvoriti za nju neviđenu lepotu.

Hram Pokrova na Njerlji nije najstariji hram posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice. Letopisac Novgoroda Velikog je 27. juna daleke 1148. godine zabeležio da se crkva Pokrova Bogorodice zapalila od udara groma i izgorela. Oko ovog mesta se kasnije formirao manastir posvećen Pokrovu Bogorodice, poznat kao Zverino – Pokrovski manastir. Ovaj pomalo neobični naziv je dobio jer se do samog manastira prostiralo lovište (zverinec) u kome su nogorodski kneževi lovili divljač.

U osamnaestom veku, za vladavine Petra Velikog (1721. godine) manastir je šest godina bio zatvoren, da bi mu krajem osamnaestog veka bio pripojen drevni Nikolo – Beljski manastir, koji se i nalazio u neposrednoj blizini.

Nakon revolucije, monahinje su pokušavale na sve načine da održe manastir, ali im nije polazilo za rukom. Vremena su bila teška i njihov pokušaj 1920. godine da se pri manastiru osnuje mlekara, nije doneo neke rezultate i manastir je konačno zatvoren 1930. godine. Može se reći da ovaj manastir doživljava svoj pravi procvat u naše vreme. Vraćen je Ruskoj pravoslavnoj crkvi 1989. godine i od tada je renoviran i u njemu je sve veći broj i vernika i monahinja.

Manastir je poznat po svoje dve crkve i po čudotvornoj ikoni Simeona Bogonosca. Crkva Pokrova Bogorodice podignuta je u 14, veku, a na mestu već pominjane drvene koja je izgorela 1148. godine. Nakon razaranja ove crkve od strane Šveđana, ona je renovirana i dobija novo posvećenje: u čast Položenja Rize Bogorodice, a hram posvećen Pokrovu Bogorodice, koji je i saborni hram ovog manastira, podignut je krajem 19. veka i osvećen na samom početku 20. veka, 1901. godine

Neobično stroge horizontalne linije na fasadi ovog zdanja su vešto kombinovane sa polukružnim ornamentima nad prozorima i na stubovima, a skladan odnos bele boje spoljnih zidova sa srebrnim krovom i kupolama, daju ovom zdanju izgled porculanske kutije za dragoceni nakit. Nehotice se stvara utisak da je krov poklopac, koji možete podići i pogledati šta sve ima unutra.

Želim ovde još jednom da podvučem da se u ruskom narodu Bogorodica smatra zastupnicom Rusije i da je Rusija njena druga domovina i da se vernici sa dubokim osećanjem ljubavi, poštovanja i duga obraćaju kako Bogomajci tako i njenom Pokrovu.

Tako je u samoj Moskvi Pokrovski manastir mesto brojnih hodočasnika ne samo iz Rusije, nego i iz celog pravoslavnog sveta. U manastiru se nalaze mošti veoma poštovane, blažene Matrone Moskovske. Prvog maja 1999. godine u manastir su bili preneti ostaci Matrjone Nikonove, koji su počivali u nekropoli Danilovskog manastira. Već sutradan, drugog maja Matrjona Nikonova je bila priključena liku svetaca, kao ''blažena Matrona Moskovska''. Bila sam svedok kako čitave kolone vernika strpljivo čekaju u redu da se poklone moštima veoma, ove veoma poštovane svetice. Ako poželiš dragi čitaoče tamo da odeš, izađi iz metroa na stanici Taganska (kružna) i na ulici upitaj za smer kuda treba krenuti. Za pitanje je dovoljna samo jedna reč: Matrona i svi će ti odmah pokazati put. Ovaj manastir je kao muški manastir osnovao Car Mihail Fjodorovič polovinom 1635. godine, u pomen svoga oca Patrijarha Filareta. Krajem 19. veka Pokrovski manastir postaje misionarski centar, za pripremu iskušenika, koji su se spremali za monaštvo. Nakon revolucije (1920) je zatvoren, a njegovi hramovi 1926. Sinod RPC je 1994. godine doneo odluku da ovaj stavropigijalni manastir bude ženski.

Priču o hramovima posvećenim Pokrovu Presvete Bogorodice sam započela sa skaskom o neviđenoj lepoti Pokrova na Njerlji, a nastaviću je sa dvema bajkama o lepoti, bajkama koje su istinite, a koja su takođe  posvećene Pokrovu. Prva je vezana za hram Pokrova u Filji (Moskva). Podigao ga je (od 1690—1694.) Lav Kirilovič Nariškin, inače brat carice Natalije Kirilovne, majke budućeg imperatora Petra Velikog. Ova bajkovita crkva je sagrađena u stilu ranog moskovskog baroka. Petar Veliki je na jednom bivao u ovom hramu i bogato ga je i darivao. U njemu je dugo vremena bio muzej Andreja Rubljova, a sada je vraćen vernicima. Ne zna se je li lepši spolja, ili iznutra. Za sada ovom šturom tekstu o njemu dodajem fotografiju, koja će reći mnogo više od mojih reči.

U svojim tekstovima o Rusiji sam u više navrata ili spominjala, ili pisala o Crvenom trgu u Moskvi i o njegovom glavnom ukrasu, hramu koji je neupućenom turisti poznat pod imenom ''Hram Vasilija blaženog''.

Šta tek reći o raskošnoj lepoti ovog hrama, koji je u celom svetu postao jedan od najprepoznatljivijih simbola ne samo Moskve nego i cele Rusije. Ono u šta sam se lično uverila je da ovaj hram možete satima gledati, a ne primećivati da prolaze, ne minuti, nego sati. Osam crkava ovoga hrama, svaka sa svojom kupolom, okružuju devetu, posvećenu Pokrovu presvete Bogorodice, a čija je kupola i najviša. Deseta kupola je iznad zvonika. Sve različite, uzdižu se ka nebu, kao palmen večito upaljene sveće. Legenda, koja kaže da je Ivan Grozni, nakon što je hram završen, naredio da se neimar oslepi, kako više nikad ne bi napravio nešta slično, nema istorijsku podlogu i potvrdu, ali kada gledate u taj hram, nehotice i pomislite da bi to i moglo biti istina. 

Sve ovo do sada što sam navela, dovoljno govori o meri poštovanja, o ljubavi i veri prema događaju sa početka desetog veka i prema prazniku, koji je vezan za Njega. Slava Pokrova Bogorodice je uzneta na mnogim mestima u Rusiji, pa ako kojim slučajem dođete u grad Kursk, na Prohorovsko polje, još izdaleka ćete ugledati spomenik koji svojom lepotom i mnoumentalnošću ( visok je preko sedamdeset metara) potvrđuje moje reči iz prethodnih rečenica. Da podsetim da je od petog jula do 23. avgusta 1943. godine ovde trajala jedna od najvećih i najvažnijih bitaka Drugog svetskog rata, Kurska bitka. U njoj je učestvovalo preko 900 000 nemačkih vojnika i preko milion Krasnoarmejaca. Za 49 dana bitke poginulo je na desetine i stotine hiljada vojnika sa obe strane. Crvena armija je i na ovom polju pobedila fašističku soldatesku i posle ove bitke strateška inicijativa je konačno prešla na stranu sovjetske armije, koja je do kraja rata bila u stalnom nastupanju prema Berlinu.

Danas se na ovom mestu nalazi memorijalni kompleks pod nazivom ''Prohorovsko polje''. Centralni spomenik je ''Zvonik'', čiji je autor genijalni ruski vajar Vjačeslav Klikov. Beli, mermerni zidovi zvonika su u stvari četiri zasebna stuba i simbolišu četiri godine rata. U gornjem delu su spojeni u četvorougaonu zvonaru u kojoj zvono zvoni svakih dvadeset minuta. Prvi put u pomen junacima Kulikovske bitke, koji su oslobodili Rusiju od mogolsko-tatarskih zavojevača. Drugi put se zvoni u pomen vojnika Borodinske bitke, vernih ruskih sinova i treći put u pomen pobede u Kurskoj bici, u pomen svih koji su pali u borbi sa fašizmom, za slobodu Otadžbine. Nad zvonarom se uzdiže beli mermerni ''doboš'', koji je i osnova za zlatnu kupolu – simbol ruske države. Na vrhu kupole je visoka sedam metara i takođe prelivena zlatom, figura Bogorodice sa Pokrovom na rukama. Bdi nad ovim poljem, nad čitavom zemljom Rusijom.

Kad kosi sunčevi zraci obasjaju zlatnu kupolu na Zvoniku i Majku Božiju sa Pokrovom, nad Prohorovskim poljem se pojavi ona ista svetlost od pre 1102. godina, a koju je u Vlahernskom hramu prvi ugledao Andrej Jurodivi, Rus, koga su varvari, kao dete oteli i kao roba odvezli u Konstantinopolj. Na ovaj način se oteti mladić vratio u svoju domovinu da u večno zelenoj travi sećanja, obasjanoj zlatnim sjajem sluša tiho pojanje: ''Spavajte heroji...''