Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Iz mraka Evropske unije u Evroazijski savez
Kuda ide Srbija

Iz mraka Evropske unije u Evroazijski savez

PDF Štampa El. pošta
Radojka Tmušić Stepanov   
ponedeljak, 24. oktobar 2011.

Poštovani čitaoče, zamolila bih te ovog puta da obavezno nađeš priču ''Danga'' koju je napisao Radoje Domanović i pročitaš je, a sada ću te podsetiti na ključnu temu: Mlad, novoizabrani politički vođa predlaže da se svima u državi usijanim gvožđem stavi žig na čelo, upozoravajući da su bolovi, koji nas očekuju jaki i muke velike, ali kako smo mi potomci vrlih predaka, ''Svaki pravi rodoljub, svaki koji želi da se pleme ne obruka pred svetom, podneće bol junački i muški''.

Ova priča je napisana pre 112 godina.

Da li je Domanović vaskrsao, ili se ništa nije promenilo?

Biti žigosan u današnje vreme ne znači ništa drugo nego dobiti žig Evropske unije, a muke koje treba da podnesemo su odricanje od Kosmeta, Sndžaka, južne Srbije i Vojvodine. U pomenutoj priči jedan stogodišnji starac se buni protiv tog ropskog simbola na srpskom čelu, to jest protiv novog patriotizma. Starca je iz sale u kojoj je novoizabrani vođa govorio ''napredni'' (i tada je bilo naprednjaka) deo prisutnih izbacio i još ga premlatio.

Evidentno je da nema države u zapadnoj Evropi, koja nije obrisala noge o otirač zvani vlada Srbije.

Nešto kasnije, od ovog Domanovićevog starca, jedan drugi starac – mudrac i duhovnik piše sledeće: "Srbija je sused Evrope, ali Srbija nije Evropa." Ovo su reči Sv. Nikolaja Žičkog.

Da se kojim slučajem Sveti Nikolaj Žički pojavi na savremenoj političkoj sceni i izgovori ove reči, sigurno je da bi se proveo kao onaj starac iz Domanovićeve priče. Verovatno i gore! Da nabrajam ko bi ga linčovao bilo bi više nego suvišno, dovoljno je reći svi oni koji u Srbiji zagovaraju evroatlanske integracije, to jest ulazak u Evropsku uniju.

Sveti Nikolaj Žički bi (naročito u Vojvodini) odmah bio proglašen za fašistu, njegovo učenje bi naši vajni književnici i filozofi – drugovi BT (Boris Tadić) proglasili za anahrono, klerikalističko i uopšte bljak. Kao da vidim naše političke prvake (ili ti prvačiće) kako ponavljaju Domanovićeve reči: ''Dole s tom matorom rđom! Matora kukavica!''

Da je u Srbiji od 2000. godine na sceni pedokratija (da ne izgovorim i ono drugo) to nije nikakva novost. Odnekud su isplivali mlađani ''eksperti'' po svim mogućim pitanjima, bez ijednog dana staža u bilo kakvoj radnoj organizaciji, i u bilo kakvoj struci. Svi oko tridesetak godina počeli su da kroje tesan jelek ovom narodu, tesan da tešnji ne može biti, a usput, kao da to nije ni važno počela je priča o članstvu u EU, da bi se na nju nadovezala priča o bratskim odnosima sa NATO paktom. Danas je teško i prisetiti se svih mogućih termina kojima je Evropa preko naše političke garniture mrcvarila srpski narod. Najpre su bili standardi, zatim neki staatus, pa onda status i standardi i sada se grčevito borimo ne za očuvanje celokupnosti naše države, nego se borimo za zvanje kandidata.

Nimalo slučajno naša vlast nijednom prilikom ne spominje nikakav drugi put i nikakvu drugu mogućnost izlaska iz bede u kojoj se trenutno nalazimo, jer ako narod avanzuje, oni su propali.

Situacija je do te mere apsurdna da se ne da rečima opisati. Nemoguće je naći poređenje u savremenom svetu. Sa jedne strane je zapad, koji stalno lupa šamare Srbiji i samo što ne kaže ''M'rš stoko''. Da! Zapad tako ne govori, ali tako radi – 1999. godine nas je bukvalno ubijao kao da nismo narod – nego muve, a danas puca po golorukim Srbima na Kosmetu, kao po divljači za odstrel. Sa druge strane, pak naša vlast u ime srpskog naroda pristaje na sve to, i što su šikaniranja našeg naroda žešća, a ponižavanje Srbije veće, to oni (naša vlast na čelu sa BT) sve besmislenije trče u zagrljaj svojim mučiteljima i siledžijama. Iako je politika EU prema Kosmetu stalno bila na štetu Srbije, rečenica koju papagajski ponavljaju svi političari iz vlasti plus ''naprednjaci'' glasi: ''Ipak, to ne znači da treba da se sukobljavamo sa Evropom i da pokazujemo da nećemo da uđemo u EU''.

Evidentno je da nema države u zapadnoj Evropi, koja nije obrisala noge o otirač zvani vlada Srbije. Licemerje zapada kada je Srbija u pitanju, a koje je na evropskoj (i svetskoj) sceni, nema granica, pa tako neki Endi Sparks, koji je po funkciji zamenik šefa nekog Euleksa (dovedenog u Srbiju od strane BT i njegove klike), u nedelju 9. oktobra izjavio je: "Danas je kišovito, hladno vreme i zaista mi je žao ljudi koji stoje u blizini barikada. Mislim da se plaše za svoju budućnost, ali poručujem im da ne moraju da brinu o njoj, jer vladavina zakona će biti u funkciji u bilo kom delu Kosova i radujemo se uspostavljanju zakona i na severu". Zamislite samo kako je on pun brige za srpski narod? Verovatno mu se ne sviđaju leševi koji bi za života bili prehlađeni. Veći bezobrazluk, licemerje i bezočnost nisam odavno ni čula ni pročitala, međutim niko od naših političara, kojima je između ostalog dužnost da se oglase, kada je ovakav bezobrazluk u pitanju, nije ni zucnuo, ali se zato redovno oglašavaju predstavnici demokratske ''elite'' iz Evrope i njihovi podrepaši iz Srbije. Kada u našim novinama, ili TV nije javljeno kako je raspoložena Meri Vorlik i Jelko Kacin, to odmah znači da će neko iz redakcija tih glasila biti automatski smenjen.

Nad Srbijom je takav politički mrak da je prosto nemoguće, među svim mogućim stranputicama, naći put iz ove nacionalne i moralne crne rupe. U onoj Domanovićevoj pripoveci sa početka ovog teksta, junak – pripovedač se probudio iz sna i spasio se, a kada ćemo se mi probuditi, trgnuti, šta god da je, sami Bog zna. Sve se bojim da se ne probudimo prekasno i kada broj žigosanih u odnosu na one koji to nisu bude veći i da nam kola bespovratno ne ''obrnu niza stranu''!

Nimalo slučajno naša vlast nijednom prilikom ne spominje nikakav drugi put i nikakvu drugu mogućnost izlaska iz bede u kojoj se trenutno nalazimo, jer ako narod avanzuje, oni su propali. Tako je narod doveden u stanje duhovne i moralne apatije i ima se utisak da se očekuje čudo.

Čuda u zapadnoj politici ne postoje, sve je do detalja isplanirano još decenijama, a neke stvari i stotinama godina unazad. Nimalo slučajno je devedesetih godina prošlog veka jedan od rekvizita i prosto simbola takozvanih demokratskih promena u Srbiji, bila pištaljka. Oni koje je ta pištaljka trebala da smeni i istera bili su zli momci, a oni koji su pištali, svakako su bili dobri momci. Tokom Drugog svetskog rata to ''demokratsko oružje'' je koristio Gestapo, to jest njegovi policajci kada su jurili ilegalce komuniste, partizane, Jevreje i patriote uopšte. Potpisnik ovih redova je to video uglavnom u filmovima, ali se zna da navedeni opis demokratskog hvatanja patriota po okupiranim evropskim gradovima nije samo bujna mašta filmskih scenarista i režisera, nego nešto što je zasnovano na realnim činjenicama. Poruka povratka pištaljke je sasvim jasna. Zvuk koji je civilizacijski bio neprijatan i izazivao negativna osećanja, sada postaje simbol slobode i sreće. Pre nekoliko godina sam u Novom Sadu bila zapanjena kada sam videla gradske gimnazijalce da uz pištaljke plešu na Trgu slobode. Istina, bio je maj, na Dunavu nije bilo leda, a i da je bilo, Srbi su narod koji je oboleo od nacionalne amnezije. Da Spomenik žrtvama racije u Novom Sadu nije podignut za vreme SFRJ, sada se onaj i koji bi hteo to da uradi, zasigurno ne bi usudio zbog raznih koalicija, funkccionerskih položaja i slično, a ovi drugi bi najverovatnije tvrdili da su Srbi sami poskakali pod led.

Mi smo došli do tačke kada moramo odlučiti hoćemo li živeti kao nacija sa svojim nacionalnim imenom i prezimenom, sa svojom decom u svojoj kući, ili ćemo postati nacija sa neartikulisanim govorom i mutavom decom, fizički i mentalno, tromom omladinom, bez svoje kuće i kućišta.

Nije čudo ni to da je 1999. godine ''kampanja'' NATO pakta protiv Srbije u svom nazivu imala reč anđeo. Istina dodat je pridev milosrdni, ali je izostavljena reč, koju je to milosrđe proizvodilo, a to je smrt. Taj ''anđeo'' je omogućio da je Srbija danas na hirurškom stolu u političkoj mrtvačnici Evrope, koja je kao novi Jozef Mengele (''Anđeo smrti'') čereči in vivo. Da se žrtva ne bi isuviše otimala prvo joj je izvađeno srce, Kosovo i Metohija. Međutim, kako se pacijent pokazao isuviše žilav i kako u tom srcu neke žilice još uvek damaraju, u pomoć su pozvani svi lekari od doktora Frankeštajna bez granica sa zapada, do anestetičara i transfuziologa Drakule sa istoka. Najgore od svega je to da je ''pomoćno medicinsko osoblje'' iz same Srbije. Razne instrumentarke iz NVO radionica, zatim već pomenuti krojači i šnajderi tesnog srpskog jeleka. Poznato je da mi nismo prebrojali ni žrtve iz Drugog svetskog rata, a kamoli žrtve bombardovanja 1999. godine. Broj onih koji su umrli od posledica bombardovanja (razne vrste raka) u našoj državi takođe nije utvrđen niti statistički izdvojen i obrađen, ali je teško poverovati da to nisu uradili oni koji su bacili osiromašeni uranijum na našu zemlju, jer je i umno ograničenima jasno da nas nisu bombardovali samo da nas pobiju, nego je to bio i klasični eksperiment nad Srbima – in vivo. Kroz izvesno vreme će kakav uporni arhivar zasigurno u NATO dokumentaciji naći spisak umrlih od osiromašenog uranijuma u Srbiji. Ako neko ovo smatra kao preuveličavanje, grdno se vara.

Mi smo došli do tačke kada moramo odlučiti hoćemo li živeti kao nacija sa svojim nacionalnim imenom i prezimenom, sa svojom decom u svojoj kući, ili ćemo postati nacija sa neartikulisanim govorom i mutavom decom, fizički i mentalno, tromom omladinom, bez svoje kuće i kućišta.

Ono što svak ko je pismen treba da zna – jeste da svakako postoji put izlaska iz ovog mraka i gliba u kome se nalazimo.

Mogu samo da zamislim u kakvu histeriju padaju svi do sada nabrojani autori ''srpske sreće'', kada se spomenu Evroazijske integracije, ili ti ne daj bože ODKB. Od srpske javnosti se krije činjenica da bi uključenje u Evroazijski savez bio spas za Srbiju u bukvalnom smislu te reči. Da ovde još jednom podvučem da bi takav put Srbije bio najlogičniji nastavak celokupnog istorijskog, kulturnog i duhovnog nasleđa srpsko-ruskih odnosa.

Svi geopolitičari od ugleda Evroazijski prostor određuju kao superioran prostor na planetarnom nivou i poznate su reči velikog protivnika Rusije i pravoslavnog sveta u celini, američkog geopolitičara Zbignjeva Bžežinskog: '' Ko bude ovladao Evroazijom, taj će ovladati celim svetom''. Zato je zapad i odredio ovaj prostor kao svoju metu, pa je pomoću Mihaila Gorbačova razrušio SSSR. Rusija ipak nije država kojoj je par stotina godina, nego država koja postoji više od jednog milenijuma i uspela je da se oporavi od šoka u kom je bila sredinom i krajem devedesetih godina prošlog veka. I pored silnih stranih intervencija u najrazličitijim vidovima (od postrekavanja ekstremista na Kavkazu, do finansiranja obojenih revolucija u državama – bivšim republikama SSSR) Rusija se oporavila i postala vodeća država na evroazijskom prostoru. Iako Bžežinski stalno prikazuje Rusiju kao beznačajan faktor i potcenjuje važnost privrednih i prirodnih resursa, kao i mogućnost uspravljanja ove velike države, Amerika ne može da sakrije strah od Evroazijskog saveza celog tihookeanskog basena: Rusije, Kine, Irana i Indije, a koji je sve izgledniji.

Sama činjenica da najgrublje procene vrednosti prirodnog bogatstva samo istočnog dela Sibira ukazuju na cifru veću od pet triliona američkih dolara, ukazuje da bi svaka država na planeti trebalo da bude zainteresovana za saradnju sa Rusijom, a kada bi Rusija prihvatila neku od njih kao državu saveznicu, to bi za istu bila prava sreća. Istina je da mi sa Rusijom imamo poseban ugovor, koji nas stavlja u povlašćen položaj u odnosu na druge države na Balkanu i Evropi, ali malo ko zna da ćemo taj benefit izgubiti, ukoliko uđemo u Evropsku uniju. Ako se desi da, ne daj Bože, uđemo u EU, onda će ova činjenica gubljenja trgovinskog benefita sa Rusijom biti iskorišćena za novo rasplamsavanje mržnje prema Rusiji, jer će se, po običaju, sva krivica svaljivati na Rusiju.

Rusija je kao najveća zemlja Evroazije matica i osovinska sila svih ekonomskih, političkih i vojnih saveza na tom geostrateškom prostoru, i svako zanemarivanje mogućnosti povezivanja sa ovom geostrateškom, geopolitičkom i ekonomskom velesilom vodi u državnu i nacionalnu komu, iz koje se nećemo moći probuditi tako lako, kao što je junak Domanovićeve Dange. Terapija će biti teška, a ishod lečenja potpuno neizvestan.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner