Pretpostavka da će svetske demokratije po prirodi stvari stati jedne uz druge pokazala se neosnovanom. Poslednji primer za to je Klimatski samit u Kopenhagenu. Brazil, Južna Afrika i Indija su u Kopenhagenu odlučili da im je status zemalja u razvoju važniji nego status demokratija.

Osim ustavnih diktatora, koji su ustoličavani nakon namještenih izbora, prebrojavanjem glasova iz glasačkih kutija, a koje se odigravalo pod budnim okom vojne hunte, Amerikanci su sklapali prijateljstva i sa tradicionalnim diktatorima, koji su na vlast dolazili putem krvavih državnih udara.

U političko-poslovnoj kampanji tvrdi se da je za klimatske promene odgovoran (kriv) čovek i zato treba odrediti pravila ponašanja ljudi. Problem je što to nije tačno.

Za predstavnike NVO sektora stvari su se pogoršale i dvonedeljna konferencija UN o klimatskim promenama održana u glavnom gradu Danske može biti nazvana „CopenHALTen 2009“ – skup na kojem je zaustavljeno i do sada postignuto.

Potrebno je da ponovo razmotrimo strukture globalnog rukovodstva. EU je vodila diskusije u okviru svojih struktura o tome i tu temu podigla na međunarodni nivo. Mi pozdravljamo zahtev država u razvoju da se izvrši reforma globalnih institucija.

Francuska i Velika Britanija imaju različit uspeh u ekonomskoj, političkoj i socijalnoj integraciji muslimana u svoja društva. Francuzi svoje muslimanske sugrađane smatraju velikodušnim i poštenim, ali ih ogromna većina smatra izuzetno netolerantnim. Britanci misle slično.

Postoji mnogo projekata, kaže Jevgenij Primakov, „ali to ne znači da će se podići rampa i da će svi Kinezi provaliti u Rusiju“. Primakov tvrdi da „mi preuveličavamo težnju Kineza da se probiju na naše teritorije“. Kriza Kinu praktično nije ni dotakla, pa nije ni podstakla Kineze da se masovno sele. 

Okrivljujući evropske zvaničnike, ne opravdavam način na koji su se ponašale uzastopne grčke vlade. Nesumnjivo je da se političko vođstvo te zemlje ponašalo dvolično, da je iskrivljavalo statistike i da nije činilo napore da se ponaša shodno pravilima.

U istoriji Nobelovog komiteta se nikada nije dogodilo da tri godine za redom Nobelovu nagradu za mir dobiju ličnosti, koje su i same aktivno učestvovale u podstrekivanju ratova i sukoba svojim verbalnim izjavama, kao i direktnim slanjem vojnika u ratom zahvaćena područja.

Britanski autor Dejvid Kronin ističe da je osnovna Solanina crta odsustvo principijelnosti. To je čovek koji jedno govori, a drugo radi. Solana je “jedan ratni huškač” i neprincipijelan čovek. Mesecima je bio protiv invazije na Irak a onda je, suprotno većini članica EU, podržao američku invaziju.